Čekao ja jedno deset minuta, možda ću slagati. Pružim ruku da stopiram jer cesta je to...gledam preko puta menjačnica i svi staju. Menjaju pare. Ja baš nisam za menjanje, ali ako zatreba promeniću kasnije. Na kraju krajeva i evro je zona. Setih se kada sam bio u Grčkoj, ja zovem kolegu da mi kaže koliko je drahma evra a ono ni nema drahme, svuda evro. U mislima mi je kako da se sporazumevam sa vozačem pa već unapred pravim planove gde ću reći da idem i sl.
Nasred puta, ispred mene stade nova mečka, mercedes slx ili tako nešto. Otvori vrata i na čistom bugarskom mi reče: "Hoćeš li ti da se voziš ili ne..." Hoću, hoću, evo me stižem". Utovarim ja tako u momentu svoje stvari. Najbrže ukrcavanje u auto od kada sam na cesti. I to u kakva kola! Sada, pošto smo videli da jezik i nije problem jer ga razumem, upitam ga za ime, odakle je, ženjen, deca i ono poznato pitanje "Gde ideš". Kiro, dvoje dece, pedeset godina" beše kratak odgovor tako da ću morati da postavljam dodatna pitanja. Znam koliki je dug put napravio. Naime u stoperskom priručniku sam naučio važno pravilo da ako se šoferu prispava, pitaj ga, pitaj nešto čime će ga proći volja za snom. Tako sam ja siguran. Kiro se na autoputu zaustavljao na svakoj benzinskoj pumpi. U početku sam mislio, dobro je, misli na sebe, odmara se...ali telefonski pozivi su sve učestaliji i cela priča mi je sada pred očima. On, Kiro prodaje kola. Tu mečku koju je vozio, prodaje... Preuzeo je kola na bugarskoj granici. "Imam dva šofera koji se nalaze iza mene. Doterali su kola iz Italije, sad ih ja prodajem. Ovde kod nas u Bugarskoj ili imaš ili nemaš. Para". I meni odmah u glavi sine serija o Bugarskoj, balkanska mafija. Da, to je tačno to... Ili imaš ili nemaš... Ja sam na strani nemam... On je na strani imam... On gazda, a ja sluga... Ja proleter, on kapitalista... Kako smo se približavali Sofiji, on me je pitao da li ću dalje. Naravno, ali gde. "Ja sam na putu za more". "More, hoćeš u Varnu" pita me Kiro. E kao da sam birao prevoz. A i kaučsurferu iz Topole ću ispuniti želju, otići ću u Vama Vache. To sam obecao njemu. "Hoću". "Dobro" reče Kiro. U Sofiji smo lse provozali a ja od polusatne vožnje nisam zapamtio ama baš ništa. Jedino aerodrom, gde je Kiro svratio da rezervišu karte. Karte za Italiju jer njegovi ljudi idu nazad po mercedes ili slična kola. Ručak nije bio redovan ručak. Kiro je kupio tri pileta, hleba nekog kao baget, senfa, nekog namaza koji je bio vrlo dobar, čak odličan, zatim tri vrste salate, kolače... i na kraju kafa. Ručak bogova. A i jeli smo kao bogovi. Jedna benzinska, klupa puna klope, pas oko nas i mi... Posle dve, tri benzinske videh ga kako prodaje mercedesa. Ne bih da lupim cenu i procenu, ali ga je prodao tako da je pala i večera. Stigli smo do Velike Trnave ili tu oko nje. Opet benzinska pumpa a Kiro reče maloj prodavačici benzina da mi donese šta hoću da jedem i pijem. "On je moj gost". Ujutro će doći njegov čovek koji će me prevesti do mora. Napolju mrak, već oko 23 sata. Stiže jedan BMW. U njemu dvojca tipova. Izraz "tipovi" nemam običaj da upotrebljavam, ali da ste ih samo videli... To su bili kupci.
Nasred puta, ispred mene stade nova mečka, mercedes slx ili tako nešto. Otvori vrata i na čistom bugarskom mi reče: "Hoćeš li ti da se voziš ili ne..." Hoću, hoću, evo me stižem". Utovarim ja tako u momentu svoje stvari. Najbrže ukrcavanje u auto od kada sam na cesti. I to u kakva kola! Sada, pošto smo videli da jezik i nije problem jer ga razumem, upitam ga za ime, odakle je, ženjen, deca i ono poznato pitanje "Gde ideš". Kiro, dvoje dece, pedeset godina" beše kratak odgovor tako da ću morati da postavljam dodatna pitanja. Znam koliki je dug put napravio. Naime u stoperskom priručniku sam naučio važno pravilo da ako se šoferu prispava, pitaj ga, pitaj nešto čime će ga proći volja za snom. Tako sam ja siguran. Kiro se na autoputu zaustavljao na svakoj benzinskoj pumpi. U početku sam mislio, dobro je, misli na sebe, odmara se...ali telefonski pozivi su sve učestaliji i cela priča mi je sada pred očima. On, Kiro prodaje kola. Tu mečku koju je vozio, prodaje... Preuzeo je kola na bugarskoj granici. "Imam dva šofera koji se nalaze iza mene. Doterali su kola iz Italije, sad ih ja prodajem. Ovde kod nas u Bugarskoj ili imaš ili nemaš. Para". I meni odmah u glavi sine serija o Bugarskoj, balkanska mafija. Da, to je tačno to... Ili imaš ili nemaš... Ja sam na strani nemam... On je na strani imam... On gazda, a ja sluga... Ja proleter, on kapitalista... Kako smo se približavali Sofiji, on me je pitao da li ću dalje. Naravno, ali gde. "Ja sam na putu za more". "More, hoćeš u Varnu" pita me Kiro. E kao da sam birao prevoz. A i kaučsurferu iz Topole ću ispuniti želju, otići ću u Vama Vache. To sam obecao njemu. "Hoću". "Dobro" reče Kiro. U Sofiji smo lse provozali a ja od polusatne vožnje nisam zapamtio ama baš ništa. Jedino aerodrom, gde je Kiro svratio da rezervišu karte. Karte za Italiju jer njegovi ljudi idu nazad po mercedes ili slična kola. Ručak nije bio redovan ručak. Kiro je kupio tri pileta, hleba nekog kao baget, senfa, nekog namaza koji je bio vrlo dobar, čak odličan, zatim tri vrste salate, kolače... i na kraju kafa. Ručak bogova. A i jeli smo kao bogovi. Jedna benzinska, klupa puna klope, pas oko nas i mi... Posle dve, tri benzinske videh ga kako prodaje mercedesa. Ne bih da lupim cenu i procenu, ali ga je prodao tako da je pala i večera. Stigli smo do Velike Trnave ili tu oko nje. Opet benzinska pumpa a Kiro reče maloj prodavačici benzina da mi donese šta hoću da jedem i pijem. "On je moj gost". Ujutro će doći njegov čovek koji će me prevesti do mora. Napolju mrak, već oko 23 sata. Stiže jedan BMW. U njemu dvojca tipova. Izraz "tipovi" nemam običaj da upotrebljavam, ali da ste ih samo videli... To su bili kupci.
Нема коментара:
Постави коментар