LETO A MENI SE IDE...

Imao sam neki posao u Pančevu, štimanje klavira. Kako sam morao da kupim kartu nije mi bilo teško da "proguglam" vozni red i povoljnosti koje železnica daje. Tada i prvi put čuh da naša železnica daje flexipass kartu unutar srbije. 2500 dinara, mesec dana za 8 dana vožnje. Što da i neprobam, vozna karta do Pančeva staje povratna oko 1500 dinara. Šta ću sa ostalih 7 i gde ću, još nisam znao.

Sedeo sam u stanu, 13.08 veče kišovito i mene nateralo da razmišljam o godinama, o bolesti , o smrti. Uzimam kartu koja je bila u mom džepu i zagledam se u nju. Kažem sebi: "Leto je, a meni se ide...Eto, Joco ti nisi bio u Bugarskoj, a rekao si to sebi, na kraj i obećao sebi ...noćas psa odvesti kod drugara a jutarnjim vozom pravac za bugarsku". I eto me u jutarnjem vozu koji je jurio ka Beogradu, ka Bugarskoj... Plan sam pravio u pokretu, nisam imao pojma gde, kako i koliko ću biti. Taman sam se navikao da je promenjena glavna stanica i sad se zove Prokop Beograd kad ono voz za Niš ide iz Topčidera, ali nekako sam stigao i u vozu zadremao skoro do Dimitrovgrada. A od Dimitrovgrad peške do granice....bilo je 4 do 5 kilometara. Na granici kao i mnogo puta pre, pregleda nije bilo, samo kažu "vozi". i na bugarskoj teritoriji ja sada čekam prevoz.

BUGARSKA

Čekao ja jedno deset minuta, možda ću slagati. Pružim ruku da stopiram jer cesta je to...gledam preko puta menjačnica i svi staju. Menjaju pare. Ja baš nisam za menjanje, ali ako zatreba promeniću kasnije. Na kraju krajeva i evro je zona. Setih se kada sam bio u Grčkoj, ja zovem kolegu da mi kaže koliko je drahma evra a ono ni nema drahme, svuda evro. U mislima mi je kako da se sporazumevam sa vozačem pa već unapred pravim planove gde ću reći da idem i sl.
Nasred puta, ispred mene stade nova mečka, mercedes slx ili tako nešto. Otvori vrata i na čistom bugarskom mi reče: "Hoćeš li ti da se voziš ili ne..." Hoću, hoću, evo me stižem". Utovarim ja tako u momentu svoje stvari. Najbrže ukrcavanje u auto od kada sam na cesti. I to u kakva kola! Sada, pošto smo videli da jezik i nije problem jer ga razumem, upitam ga za ime, odakle je, ženjen, deca i ono poznato pitanje "Gde ideš". Kiro, dvoje dece, pedeset godina" beše kratak odgovor tako da ću morati da postavljam dodatna pitanja. Znam koliki je dug put napravio. Naime u stoperskom priručniku sam naučio važno pravilo da ako se šoferu prispava, pitaj ga, pitaj nešto čime će ga proći volja za snom. Tako sam ja siguran. Kiro se na autoputu zaustavljao na svakoj benzinskoj pumpi. U početku sam mislio, dobro je, misli na sebe, odmara se...ali telefonski pozivi su sve učestaliji i cela priča mi je sada pred očima. On, Kiro prodaje kola. Tu mečku koju je vozio, prodaje... Preuzeo je kola na bugarskoj granici. "Imam dva šofera koji se nalaze iza mene. Doterali su kola iz Italije, sad ih ja prodajem. Ovde kod nas u Bugarskoj ili imaš ili nemaš. Para". I meni odmah u glavi sine serija o Bugarskoj, balkanska mafija. Da, to je tačno to... Ili imaš ili nemaš... Ja sam na strani nemam... On je na strani imam... On gazda, a ja sluga... Ja proleter, on kapitalista... Kako smo se približavali Sofiji, on me je pitao da li ću dalje. Naravno, ali gde. "Ja sam na putu za more". "More, hoćeš u Varnu" pita me Kiro. E kao da sam birao prevoz. A i kaučsurferu iz Topole ću ispuniti želju, otići ću u Vama Vache. To sam obecao njemu. "Hoću". "Dobro" reče Kiro. U Sofiji smo lse provozali a ja od polusatne vožnje nisam zapamtio ama baš ništa. Jedino aerodrom, gde je Kiro svratio da rezervišu karte. Karte za Italiju jer njegovi ljudi idu nazad po mercedes ili slična kola. Ručak nije bio redovan ručak. Kiro je kupio tri pileta, hleba nekog kao baget, senfa, nekog namaza koji je bio vrlo dobar, čak odličan, zatim tri vrste salate, kolače... i na kraju kafa. Ručak bogova. A i jeli smo kao bogovi. Jedna benzinska, klupa puna klope, pas oko nas i mi... Posle dve, tri benzinske videh ga kako prodaje mercedesa. Ne bih da lupim cenu i procenu, ali ga je prodao tako da je pala i večera. Stigli smo do Velike Trnave ili tu oko nje. Opet benzinska pumpa a Kiro reče maloj prodavačici benzina da mi donese šta hoću da jedem i pijem. "On je moj gost". Ujutro će doći njegov čovek koji će me prevesti do mora. Napolju mrak, već oko 23 sata. Stiže jedan BMW. U njemu dvojca tipova. Izraz "tipovi" nemam običaj da upotrebljavam, ali da ste ih samo videli... To su bili kupci.

CRNO MORE

Jutro samo što je osvanulo, u nekoj Donjoj Trnavi, u nekoj benzinskoj pumpi, a mene čeka prevoz. Ispred pumpe sa golfom, novim ili bar novijim čeka me Ivan. Ide put Varne, vozi štati ja znam šta. Pričao mi je Kiro sinoć, ali ja ga nisam slušao jer mi se učinilo da što manje znam duže ću živeti. Ivan, momak jak, nije baš inteligentan ali šta ćeš, on me vozi do mora. Ipak, vožnja sa njim mi je bila odmor, on a ni ja nismo imali o čemu da pričamo. Gledao sam put i mislio na priču, priču koju moram napisati čim dođem kući. Varna se pojavi iznenada, put sa tri, četiri trake a oko mene mnoštvo zgrada. Varna, ali jos nevideh more. Ivan me ostavio u centru Varne. Krenuo sam da promenim novca, jer i ako je evro zona, sa evrom nisam mogao ništa. Dočekah ja da vidim tu valutu koja se zove Lev. Za 1 evro dobijam 2 Leva. I sad posto sam konačno došao u Varnu, malo ću je pogledati. Uvek za dalje ka rumunskog granici i Vama Veche neće biti kasno. Kada sam Kiri rekao da ću na more i nisam baš bio siguran gde ću. Kada je on rekao Varna meni je sinulo Vama Veche. Da, da.

     U centru grada neopisiva gružva, mnogo radnji, hotela, kafića...Sada sam stvarno dosao na more. Nisam osetio miris mora ali je more bilo tu. Crno more. Neznam zašto Crno al neka, ja sam pomislio da će biti crno. Obala zelena a i nema  čempresa, borova, jela kao na Jadranu. Ali kupao sam se. More je pretoplo a to je baš kako ja želim. Leškario sam na avgustovskom suncu na plaži u Bugarskoj. Cak sam i knjgu koju sam poneo sa sobom poceo da citam. Veče je brzo palo. Zaspao sam na plaži u vreći. Oko ponoći neko me podrmao. Prva pomisao na policiju. "Ja... Ovde... Samo da prespava....Idem ja..." to je bilo ako me uhvate na spavanju... Ali ono konobar iz hotela. Plaža na kojoj sam boravio je u sklopu hotela. I on malo iznenađen, vidi i on da je upitanju stranac, i šta da radi... U hotelu muzika se čula, pevačica najavljuje, neka svadba. Konobaru rekli da i one dole na plaži posluži. I tako ni kriv ni dužan dobih jela za sledeća tri dana. Nešalim se kad kažem, tri dana. 

VESELO VECE

Jutro, dan i veče… Dugo ću pamtiti Varnu. Čim je jutro osvanulo, oko mene već prepuno žena… Izvukao sam se iz vreće i počeo da uživam u suncu. i uživanje sa mnoštvom žena. Gospođa pored mene mi ponudi kafu. Gledam je i pitam odakle je. "Iz Varne. I svako jutro dolazim ovde da popijem kafu. A onda kući, kupanje, doručak i spremam se na posao". Kaže mi da se zove Marija i da radi u prodavnici…e sad i nisam to razumeo. “Ponekad kada bugari hoće da sakriju nešto oni kažu brzo.” mala šala. Jednostavno nisam je razumeo. A najjednostavnije ide predjašnji citat. I popi ona kafu i kaže.. “Ajde zdravo. Sve najbolje u Varni.” Rastasmo smo se ona i ja. A malo po malo sunce upeklo. Ja pobegao u ladovinu kao i svako jutro kada počne da “prži”. Nemogu baš priznati da je more slano, da obala nije baš zelana ali svi ove se kupaju a jezika je mnogo. I svima se to more, obala, noćni život dopadaju. A zašto onda ne i meni. Oko 12 odoh da se prošetam parkom. Park je dugačak i-ha. Ja mislio da sam video park kod nas ali u Varni je park dugačak 2-3 kilometra. Možda i više. I u celom parku ima vozova, spomenika, dinosaura(kao kod nas na Kalemegdanu) morski muzej, prodavaca… Vratim se, malo se okupah i veče već je predamnom. Sada ću krenuti u Varnu. Nije ona daleko “rivom” idem i znam šta ću sve videti. Ali već na startu naidjem na bubnjara koji svira i “rukama i nogama” nisam mogao da prodjem, morao sam da ga posluša. Na ulazu u grad slikari, hip hop družina igra uhodanu igru, na velikom ekranu pomorske akcije bugarskih elitnih jedinica… Ja opijen mnoštvom svetala i sveta. I nikako da naidjem odakle da pošaljem poruke… "Op-sa, izvinite molim vas". A njene oči velike i osmeh široki. Isto drži mobilni i isto traži vezu…engleski, bugarski, srpski a ona poče na češkom. I sve sam razumeo, a ako i nisam “j*bi ga*... "Eva", reče, "iz Novi Zamki". A godine ću ja reći mada je nisam pitao. Oko 45...došla na more sa punicom. Zadnje veče su tu. Punicu bolela glava pa ostala u hotelu. Pored nas stoji prodavac hamurgera… “hoćeš li jedan” upitah je. “Može” i sada je sve krenulo onim morskim tokom. Ja potpuno zaboravio godine a činimo se i ona. Veče je bilo divno, krasno Varna mesto koje će se pamtiti.

KUDA SADA

KUDA SADA
Budim se, 6 sati je, sve kao i prethodno jutro... More, sunce, vrelina, žene na plaži. Ali Crno more nije crno, obala je zelena, ne miriše obala kao Jadranska, a voda i nije slana kao druga mora. Mislim se mislim, ipak ovo nije za mene. Idem ja kući a onda malo da smišljam kuda ću dalje. Onako nešto mota mi se po glavi, mogao bih malo u Madjarsku, Česku, Poljsku... ma to mi se mota...nema to veze sa Evom. A moja želja da vidim Vama Veche koje se nalazi sa druge strane granice u Rumuniji, ostaje mi pusta želja. Bili kod mene "kaučsurferi" iz Topole, Kristina i Đorđe i o Vama Veche mi napričali bajke. Kaže meni Đorđe, "kaučsurfer" iz Topole da je to mesto gde odlaze oni koji su bili pristalice hipi pokreta, da su plaže divlje, da je druženje na nivou, da moram ako ikad odem u taj kraj, to da vidim. Ali Đorđe, nije to mesto za mene... Vama Veche osaješ mi želja. A bio sam mu nadomak... Svega 100 km... Nazad, u Srbiju, ali sada vozom. Jeftino putovanje. U Sofiju sam stigao predveče. Imao sam vremena da malo pogledam grad jer mi voz kreće ujutro. Ali mi se nije dalo. Dvoje mladih, vidim da ne znaju ništa o spavanju u šatoru, a natovareni kao šerpesi sa Himelaja i uporno gledaju šta ću ja da uradim.  Šta ću, pitam ih odakle su. "From nort Deutschland, Bremen is city and name is Jakob and Emma". E vi Bremenci sa severa Nemačke. Oni bi da spavaju, umorni su, tu na želežničkoj stanici u centru velikog grada, nemaju baš novca za luksuz koji nosi hotel ili hostel i od mene očekuju neke odgovore koje će moći da primene u budućnosti. "Kada ste u velikom gradu i kada vas noć uhvatu iznenada, nemojte paničiti. Imate vreće, noć je topla a i u velikom gradu nađe se mesto gde ste skriveni od drugih", mudro ja njima zborim. A ni sam ponekad ne mogu da primenim u praksi ono što govorim. I gle čuda, čim smo napustili železničku videsmo park. Bremenci osokoljeni mojim rečima po prvi put legoše u vreće...

I kući

Poslednje budjenje u Sofiji, koju nisam ni video. Šta ću. Moglo mi se ali me drugi vetar vodio. Kao i mnogo puta kada nešto nisam video ostala mi izreka: "Kada sledeći put dođem sigurno ću ga videti". Sada je 5 sati i voz polazi. Ukrcan, ja čekam polazak. U vozu sve neki mladi ljudi natovareni i reklo bi se da se vraćaju kući. Reklo bi se. Nisam ja da sudim ko je i odakle je ali po boji kože, po izgledu lica jednostavno nameće mi se. Mislio sam da ću prespava put do Beograda. Ali ne. Odlučio sam, prisluškivao šta pričaju u vagonu. I svi su išli sa jednom željom, da vide sveta. A ja vidim da oni iako koriste studeske i fletkarte putovanja,  što je vrlo jeftini, oni vide samo deo. Ove devojke i dečaci su sigurno svi bili Istanbulu, videli osmanlijsko carstvo, a sad ne ide Sofiji, neće videti Beograd, neće videti Budimpešta... Oni zamišljaju Beč...Videće 50 % a pruža im se sve.E deco, deco...nisam se mogao suzdžati, morao sam ih pitati. "Zbog čega niste odvojili jedan dan da vidite Sofiji?"